Secret Public
Szilárd Mezei
Duration 54.48 | Released January 2016
Szilárd MEZEI Trio
Szilárd MEZEI – viola
Ervin MALINA – double bass
István CSÍK – drums, percussion
Compositions by Szilárd Mezei
Recorded 23 & 24 February 2010 at Studio Vilenjak, Novi Sad,
Serbia by Saša Milankov. Mixed and Mastered by Szilárd Mezei.
About the Artist
Born 1974 in Senta, Serbia (then Yugoslavia) as a member of the Hungarian minority in the multiethnic region of Vojvodina. Completed his violin studies in Senta and Subotica and studied composition for four years at the University of Arts in Beograd under prof. Zoran Eric. His orchestra plays contemporary improvised music, mostly performing his own compositions. As a composer, Mezei is interested in exploring the relationship between improvisation and composition (similarly to Witold Lutoslawski's aleatoric and Anthony Braxton's creative music methods), incorporating elements of jazz and authentic folk music as well. As a young musician he followed the path of B.Bartók and Gy.Szabados. Mezei is also very actively involved in composing scenic music (among others with Josef Nadj). He has released CDs with labels like Leo Records, Not Two, Creative Sources, Red Toucan. Played so far with musicians/improvisors like Matthias Schubert, Tamás Geröly, Róbert Benkő, György Szabados, Tim Hodgkinson, Albert Márkos, Peter Ole Jörgensen, Jens Balder, Joe Fonda, Michael Jefry Stevens, Joelle Leandre, Hamid Drake, Herb Robertson, Frank Gratkowski, Charles Gayle. His writings on music have been published in many journals and magazines in Former-Yugoslavia and Hungary.
Presspectives
Massimo Ricci — The Squid's Ear — April 2016
Escorted by loyal comrades Ervin Malina on double bass and István Csík on drums and percussion, violist Szilárd Mezei gives yet another demonstration of critical profundity in a work where earnest inspiration stays unhindered by technically advanced elaborations. A virtuoso as humble as the little knight from Vojvodina is currently pretty hard to find: endowed with a supernatural control of the arco, capable of eliciting thousands of diversely shaded harmonics, aware of the "intrinsic flow" at any moment. The democratic leader of variously populated ensembles still exudes the authority of an educated investigator of atmospheres, cultures and traditions, subsequently merged in unique sets of flexible rules.
Secret Public consists of two tracks lasting respectively 29 and 25 minutes. "Titkos Élet" begins with frantically bowed strings, Mezei and Malina looking for combinations of impulses, partials and particulars as Csík examines the subtlest nuances of his percussive arsenal with light brush touches. The tense feeling inevitably produces an escalation, broken by a collected drum solo followed by the trio's reaffirmation of the initial instability. However, things quiet down after a while, just like rain diminishing its intensity towards the end of a storm. A perceived uneasiness turns into veritable richness thanks to Mezei's atonal agility, the latter providing guidelines for a disciplined use of unusual intervals, both in the collective segments and during the solitary disquisitions (including Malina's). This is music that silently incites to think differently, growing stronger as the time elapses.
"Vitézek A Lerakóhelyen (Nincs Válasz)" — dedicated to Serbian writer Danilo Kiš — displays a mere fraction of the preceding agitation. In a large part it feeds on melodic variations over a lean pulse occasionally shaped as a fixed bass vamp. The lights are relatively dimmer here, but the group's dissonant poetry remains in absorbing evidence, notwithstanding brief upsurges of fervency delivering the composition from any trace of schematism. The finale, a fascinating rallentando, finds the performers scattering pitches and gentle noises with gradually decreasing frequency. Silence falls; the lingering scents are strong.
Luc Bouquet — Le son du grisli — 09.09.2016
[FR]
En suivant une impulsion (Vitezek a lerakohelyen) ou en colportant des pistes transitoires (Titkos élet), Szilárd Mezei (violon alto), Ervin Malina (contrebasse) et Istvan Csik(batterie) projettent sur ce Secret Public de fulgurants faisceaux.
Ces deux plages d’une demi-heure chacune ne se synchronisent pas, ne s’assemblent pas. La première joue sur la diversité des gestes : les cordes crissent, glissent, encerclent plutôt qu’emplissent. Il n’y a pas d’effacement mais une retenue trouvée, un besoin de ne pas troubler le curseur. Soudain, une charpente harmonique se déploie et l’écriture s’ouvre au grand jour. L’exercice de désossement peut commencer. Un frôlement viendra ceinturer de sa ligne perdue ce moment précieux. La seconde bénéficie d’un mouvement, parfois écarté, mais toujours en action dans l’inconscient des musiciens. Vont ainsi pouvoir se fracturer riffs et mélodies avant que ne réapparaisse, tendue et désormais asymétrique, la trajectoire originelle.
Jan Faix — His Voice Magazine — 25.4.2016
[Czech]
Druha novinka z Aural Terrains je zvukově překvapivá o poznání méně, jedná se o "standardní" improvizační trio violy, kontrabasu a bicích. Ovšem zvukové predispozice tria jsou věc jedna a výsledné hudební sdělení věc druhá. Srbové maďarského původu, Szilárd Mezei (viola), Ervin Malina (kontrabas) a István Csík (bicí), ve dvou více než dvacetiminutových kusech vystřídali hodně výrazových poloh od tichých a úsporných meditací až po atonální kantilény a rychlé laufy nad rytmikou bouřící v hřmotných poryvech bez pravidelného metra. Kapela je precizní v citlivém vrstvení decentních a přitom rytmicky velmi členitých partů a ví, jak i při takto zdánlivě těkavém projevu vytvořit kompaktní a rozvíjející se projev.
Војислав Пантић — Kultura Magazine/Politika — Saturday 17. July.2017
[Serbian]
Трио са Ервином Малином (контрабас) и Иштваном Чиком (бубњеви) један је од Силардових
најстаријих састава, са њима је објавио свој први албум „Trembling of the Puppy“* (2004). Две
нумере (у трајању од 29 и 25 минута) снимљене су у фебруару 2010. године. Прва, „Secret
Life“ почиње шестоминутним хаосом жица и метлица, представљајући изазовну добродошлицу
у Мезеијев тајни свет. Даље се смењују Силардове соло деонице и колективна свирка
у типичном фри-џез маниру, таласајући тензију све до дугачког смираја.
Трио добро осећа време, успевајући да промени амбијент на тачкама иза којих би
даље затезање било претерано, и тако да дише током дугог трајања нумере.
Друга композиција „Valiants at the Depot“ (No Answer)“ посвећена је Данилу Кишу.
Мезеи је у уводу сам, оштро окидајући струне виоле у уврнутом тонском следу,
чему се убрзо придружују Малина и Чик. Око седмог минута Малина улеће
у први изражајнији грув, праћен Чиковим тимпанима.
Сцена је постављена за Мезеијев експресивнији соло, иза кога се опет сви пријатно
распадају, ефектно разбијајући тишину различитим инструменталним поступцима
док поново не уђу у грув, и онда ефектним посртањем не пронађу коначни
мир. Два чина овог програма доносе два основна карактера трија:
прва, ватренија нумера примеренија је јавним наступима, друга је мисаони
комад уметника у пријатном студијском амбијенту.